Поздравно слово Патријарха српског г. Иринеја на Међународном научном скупу о Стефану Немањи
24. октобра 2014.

Патријарх

Поштовани господине Председниче Републике Србије, Преосвећена браћо Архијереји, уважена господо министри, господине Ректоре Универзитета у Београду, чланови Организационог и Научног одбора и учесници Међународног скупа Владар, монах и светитељ Стефан Немања – Преподобни Симеон Мироточиви и српска историја и култура 1113-1216, браћо и сестре, даме и господо;

Представља ми велику радост што могу да вас данас и овде, под кровом Ректората Универзитета у Београду, све поздравим. Онима, који у овом скупу учествују да пожелим благословен и успешан рад и свима да честитам велики јубилеј – 900. годишњицу од рођења Стефана Немање, у монаштву названога Симеона, а од Бога прослављеног Мироточца: родоначелника владарске династије Немањића и утемељивача српске државе, а можемо слободно рећи и Српске Цркве.

Када је Свети Сава у Житију свога оца написао: Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето крштење. Када је овај младенац био изнесен овамо, узе га епископ цркве Светих Апостола и помоли се над дететом, и миром га помаза, па је тако и друго крштење примио. Јер све је било чудно са овим мужем: када је био дете примио је два крштења; и опет, када је примио свети анђелски образ, и ту је примио два благослова – мали и велики образ монашког чина. А ево, и после успенија његова, пречасно тело његово би двапут сахрањено: први пут у Светој Гори, где му би и уснуће, и опет отуда би узет и пренесен овамо, и са великом почашћу и красним славословљем, овде по други пут беху положене његове часне мошти у гроб.

Велики Немања је, на известан начин, антиципирао како садржај овога скупа тако и места где ће се он одвијати. Пошавши од престоног града наше државе и Архиепископије и седишта Српске Патријаршије Београда, чија постојања су директни плодови његовог живота и рада, централне задужбине Светог Симеона – манастира Студенице, па све до Рибнице на Морачи, данашње Подгорице, где се он родио учесници овог скупа ходе како историјским траговима Немњиног живота, тако и резултатима његове владавине.

Стефан Немања велики жупан Рашке и творац моћне српске државе у средњем веку сматра се једним од најзначајнијих српских владара.. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.

Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је између 1166. и 1168. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања се предао византијском цару Манојлу Комнину и признао га за свог суверена. После његове смрти 1180, започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на све околне српске области Косово, Зету, Травунију, Захумље и Неретвљанску област, осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190, након чега је Рашка поново постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.

Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Овај скуп враћајући се у прошлост, настоји да открије, разуме и протумачи различите димензије српске историје и културе повезане са Светим Симеоном и његовим временом. То се не чини, дубоко смо уверени, само због пуке научничке радозналости или свечарског повода. Трагајући за истином о Светом Симеону, ми у ствари трагамо за разумевањем, његовог политичког визионарства и вештине сналажења у тешким временима да би се њоме надахнули и од њега научили, како да се и ми данас у сличним ситуацијама понашамо.

Из чињеница, да се овај скуп одвија под двоструким патронатом Цркве и Државе, као и из тога што у њему учествују научници духовне и световне оријентације, јасно је да су ти очекивани резултати, како од овога тако и од онога света. Величина и посебност Светога Симеона огледају се у тој специфичној преплетености две врсте мудрости: политичке и светитељске, и оне као такве не остављају места сумњи који и какав живот Србија треба и данас да води на свим нивоима свога постојања да би остала на свом и Симеоновом путу.

Због тога мислимо, да би на крају овога поздравног слова, наш патријарашки благослов требао да буде исказан молитвеним речима Светог Симеона Мироточивог којима се он опростио од својих поданика пре него што је, сишавши са трона, и започео монашко подвизавање. Оне су свима нама, данас, итекако потребне: Мир буди вама, властело моја и бољари! Мир буди и вама млађи, које вас отхраних од рођења матера ваших! Мир буди вама свима, стадо Христово духовно, које ми Бог предаде, и напасавши вас сачувах неповређене, као добар пастир душу своју полажући за вас. Зато вас молим, држите упутство моје, оца вашега. „Бога се бојте, цара поштујте“, просвећујући цркве, да и оне вас просвете, епископе слушајући, јереје имајући у части и према монашком чину имајући смерност, да се они молили за вас. А ви међу собом правду и љубав имајући, не заборављајте милостиње. И „благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека буде са свима нама и вама. Амин.