Изборник
УМЕТНОСТ
Архитектура
Мало је места која су до данас задржала искру лепоте духа и аутентичне појаве давних времена. Манастир Студеница једно је од њих, јер представља сасвим јединствену, прелепу и складну средњовековну целину чији је најзначајнији део настао у раздобљу између 12. и 14. века. Овај комплекс временом се развијао, а данас га чини јединствени скуп задужбина са монументалном црквом Богородице Добротворке у средини. Најлепша и уметнички најсложеније обликована грађевина у Студеници, Богородичин храм, представља ремек-дело архитектуре с краја 12. века. Дужином од преко 40 m доминира простором оивиченим кружним зидом са две капије, кулама и високим пиргом. Налик крсту уписаном у круг утврђења које штити манастир, овај величанствени стари храм изграђен од најскупоценијег мермера пресијава се на сунцу попут драгоцене реликвије изложене под отвореним небом или пак мермерног престола са кога њен ктитор, велики жупан Стефан Немања, влада и после смрти. Уколико се двориште манастира схвати као временска мапа, сваки архитектонски споменик на њој представља по један међаш, особен за период у коме је настао. Тако из времена Стефана Немање ‒ Светог Симеона Мироточивог и његовог сина Светог Саве, поред Богородичине цркве потичу и трпезарија у њеној непосредној близини, остаци Великих конака намењених за живот монаха и резиденција ктитора, некада раскошна грађевина димензија 30 × 10 m у основи, предвиђена за боравак чланова владарске породице и угледних гостију. У трпезарији су сачувани камени столови и зидана седишта.
Црква посвећена Богородици Студеничкој (Добротворки) један је од најбоље сачуваних објеката из 12. века у свету. На подизању ове једнобродне једнокуполне грађевине изванредне лепоте и складних пропорција, са троделним олтарским прозором на истоку и припратом на западу, радили су најобразованији и најталентованији градитељи и клесари тога доба. Српски велики жупан Стефан Немања, владар универзалних и широких духовних схватања који је имао прилику да изблиза упозна уметност Византије и Запада, схватио је да најбоље идеје и достигнућа водећих стилова тога доба – романског и византијског, не треба да се раздвајају. Желећи да их обједини, одлучио је да његова задужбина буде својеврсна синтеза стилова. Тако је унутрашњи простор Богородичине цркве устројен по начелима византијске уметности, са олтарским простором на истоку, док су обрада зидних површина и спољашњости својствени романици. Таква пракса била је донекле распрострањена дуж западног и источног јадранског приморја, где су се сусретали утицаји Истока и Запада. Управо је из приморских крајева своје државе, највероватније из града Котора у Боки, Немања довео највештије мајсторе. Богородичина црква у Студеници је за своје време била изузетно скупа грађевина, током чијег су подизања коришћени најквалитетнији материјали и нановија знања, уз ангажовање посебних градитеља и клесара. Моћ и привредни процват српске државе, посебно рударства, омогућили су подизање једне овакве задужбине. Уложени су велики труд и средства како би се главни студенички храм и уједно гробна црква оснивача заједно са пратећим објектима завршио за само нешто више од деценије, свакако до 1196. године. Богородичина црква у Студеници озидана је блоковима скупоценог белог и сивог мермера врхунског квалитета, вађеног у каменолому на планини Радочело, 3 km удаљеном од манастира, који и данас постоји. Спољна страна мермерних блокова Богородичине цркве у Студеници обрађена је тако да је глачана, а на неким местима има скулптуру. Ову врсту деликатног посла могли су да обаве само веома вешти, посебно обучени мајстори. На истоку цркву краси изузетно леп мермерни прозор са три отвора, декоративно украшен. Сви улази су такође од најфинијег мермера, високи и величанствени, са раскошном зидном скулптуром. Непосредно испод крова је низ клесаних
ликова, који су специфична врста украса, ретко сачувана, отуда и изузетно вредна. Својим значајем издваја се скулптура Богородице са Христом и два арханђела изнад главног улаза, настала око 1190. године и по први пут означена српскословенским натписима у то доба. На њој су сачувани трагови боје и позлате. Посебну занимљивост представља пет драгоцених цртежа које су стручњаци открили урезане на фасадама, како би се олакшало извођење сложених улаза и постоља куполе. Реч је о јединственим нацртима који се убрајају у најстарије сачуване архитектонске цртеже, важне за разумевање процеса грађења у средњем веку. Упечатљиву спољашњост главног храма манастира Студенице додатно наглашава широка купола обојена црвено. По узору на студеничку цркву Богородице Добротворке у време Стефана Немање, Светог Саве и касније, до почетка 14. века, подигнути су бројни слични храмови, сврстани у стил обједињен заједничким називом „рашки“, по средњовековној престоници Расу у области данашњег града Новог Пазара, где је било седиште српске државе. Ипак, Богородичиној цркви у Студеници припада посебно место и она се с правом означава тешко достижним узором архитектонске лепоте. Врхунац уметничког обликовања у Mанастиру Студеници представља западни портал који се налази између спољашње и унутрашње припрате. На северном зиду поткуполног простора је јединствени прозор-витраж из 12. века израђен од олова, са перфорираним медаљонима који приказују осам фантастичних животиња и две розете.
„…И као неки небопарни орао… који … се истргао и у висину узлетео да дође до онога бесмртнога и светога источника и да види хлад божанственога града Вишњег Јерусалима.“
Овако Преподобни Симон Монах (српски краљ Стефан Првовенчани) почетком 13. века описује свога оца – Преподобног Симеона Немању. По старом монашком предању сачуваном у Манастиру Студеници, мермерни орао из 12. века исклесан на надвратнику улаза у главну студеничку цркву представља Стефана Немању који се и у житијној књижевности изједначава са небопарним орлом који српски народ и државу из метежа овога света узводи све ка вечном пристаништу – Царству Христовом.
Познати „Студенички Крст“ налази се изнад северног улаза Немањине Богородичине цркве. Овај крст је постао препознатљиви знак српског средњовековног градитељства, културе и доба Стефана Немање. Он представља спој ранохришћанске символике сидра, тј. спасења и сигурности у Царству Божијем, и символике раста и напредка која се види у биљно декорисаним завршецима крста.
Следећи, 13. век, донео је Студеници нову грађевину: српски краљ Радослав, син Стефана Првовенчаног и унук Стефана Немање, подигао је испред западне фасаде Богородичине цркве око 1230. године велику спољашњу припрату са бочним параклисима са северне и јужне стране. Реч је о дугој, веома пространој и високој конструкцији правоугаоне основе. Њене фасаде зидане су сигом која даје контраст мермерној спољашњости Богородичине цркве, чиме се добија посебан утисак. Сви њени прозори, као и главни улаз, израђени су од светлог мермера. Радослављева припрата је омогућила заштиту богато украшеног, скупоценог западног улаза у Богородичину цркву у Студеници. Унутар ње је и велика камена посуда која је служила за чување освећене воде.
У приближно исто време када је настала спољашња припрата, око 1230. године, непознати ктитор, вероватно из породице Немањић, подигао је малу цркву посвећену Светом Николи. Црква Светог Николе (тзв. Никољача), најмања је и најједноставнија од три сасвим очуване цркве у манастирском комплексу. Једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на истоку, пресведена је полуобличасто. Зидана је од ломљеног и притесаног камена и кречног малтера. Испитивачким археолошким радовима 1968. године утврђено је да је Никољача била затрпана земљом у висини од једног метра. Када је црква ослобођена наноса земље, грађевина је добила много у пропорционалности. Сем тога, откривени су трагови трема, остаци фресака у соклу, као и више средњовековних гробница.
Студеничка црква посвећена Светом Јовану Претечи сачувана је само у темељима, а на основу археолошких истраживања и бакрореза из 1733. године зна се како је изгледала. Радило се о малој једнобродној цркви пресведеној полуобличастим сводом, са полукружном апсидом на истоку.
Српски краљ Милутин, праунук Стефана Немање, подигао је 1314. године јужно од Радослављеве припрате цркву Светих Јоакима и Ане, познатију због свог ктитора као „Краљева црква“. Овај складни храм представља ремек-дело византијске и српске архитектуре почетка 14. века и дело је искусних мајстора. Конструкција за коју се споља стиче утисак да је једноставна, заправо је добро разрађен модел сложене структуре са основом која припада типу сажетог уписаног крста.
Високо у брдима планине Радочело, на тешко приступачним местима нетакнуте природе, око 12 km удаљеним од манастира Студеница, налазе се две испоснице, Доња и Горња, које предање директно везује за Светог Саву и време око 1207. године, када је он био игуман. Подигнуте при странама стрмих и високих стена, испоснице су тешко приступачне. То је током 16. и 17. века, у време власти турског освајача над територијом данашње Србије и шире, пружило сигурност и уточиште монасима-подвижницима који су ту проводили време у молитви, бавећи се писањем и преписивањем књига. Мала црква Доње испоснице настала је највероватније у 16. веку, а посвећена је Богородичином Покрову. Црква Горње Савине испоснице из истог је времена и удаљена је од Доње испоснице око пола сата хода. Њена црква, приљубљена уз стену, посвећена је Светом Георгију, а у непосредној близини је и извор лековите воде који никада не пресушује и предањем је везан за Светог Саву.
Десет година након што је завршена изградња Богородичине цркве, синови Стефана Немање, посебно Сава Немањић, у то време игуман Студенице, потрудили су се да достојно заврше очеву задужбину и гробну цркву. Савином заслугом позвани су најбољи сликари тога времена, који су започели осликавање Богородичиног храма користећи најскупљу азурно плаву боју и злато. Мајстори који су у Студеници оставили ремек-дело зидног сликарства дошли су по свему судећи из Цариграда, али су натписи на фрескама по први пут исписани на старом српском језику, ћирилицом. Живописање су завршили 1209. године, што је наведено у вредном оригиналном натпису у основи куполе Богородичине цркве:
“Овај Пресвети храм Пречисте Владичице наше Богородице саздан би велеславним великим Жупаном и сватом (пријатељем) цара грчког кир Алексе, Стефаном Немањом који је примио анђеоски образ као Симеон монах … (а завршен – насликан – би трудом великог жупана … Стефана … и) великог кнеза Вукана године 6717. (то је 1209. година), индикта 12. И мене, који сам ту радио, помените Саву грешнога.”
Студеничко сликарство раног 13. века једно је од највреднијих остварења уметности источнохришћанског света тог времена. Првобитни живопис делом је сачуван у олтару, поткуполном простору, западном зиду и доњим зонама наоса. Централно место у олтару заузима композиција Богородице Оранте са анђелима, испод које је представа Христа који причешћује апостоле. У најзначајније зидне слике Богородичине цркве у Студеници убраја се представа Богородице Студеничке, посебно поштоване покровитељке Манастира, испод које је место предвиђено за трон игумана, окружено ликовима духовних узора Светог Саве – Саве Освећеног и принца Јоасафа који се, као и Сава, одрекао престола да би се замонашио. Најмонументалнија и по уметничким одликама најзначајнија јесте композиција Распећа Христовог на западном зиду главног дела храма.
Студеничко Распеће једно је од најлепших дела византијске уметности 13. века. Ова упечатљива фреска непознатог аутора изузетног талента приказ је најтужнијег догађаја хришћанске историје, тренутка Христове смрти на крсту коју оплакују анђели у присуству његове мајке, Пресвете Богородице, неколико жена и најомиљенијег ученика Светог Јована Богослова, крај кога је војник Лонгин. Тамноплава позадина на којој сијају златом сликане звезде асоцира на мрак који је у тренутку Христове смрти прекрио читаву земљу. Ова композиција својом монументалношћу наговештава тријумф Христове искупитељне жртве и радост долазећег Васкрсења. У непосредној близини Распећа, изнад гробнице оснивача Студенице, насликана је Пресвета Богородица која пред Христом Праведним Судијом заступа Светог Симеона Немању са својом задужбином у рукама.
У студеничкој улазној кули на истоку, око 1210. године били су насликани и портрети Немањиних синова, великог жупана Стефана Првовенчаног и великог кнеза Вукана, најстарији у српској уметности.
Када су због оштећености фреске Богородичине цркве у Студеници из времена Светог Саве захтевале обнову, студеничко братство предвођено игуманом Симеоном ангажовало је групу највештијих српских сликара, међу којима је био и монах Лонгин, да 1568/1569. године изврши овај сложен и обиман посао. Обнова живописа из 13. века урађена је стручно и зналачки, и представљала је подухват налик рестаураторском, први те врсте у Срба. Као сведочанство обнове остао је ктиторски натпис испод композиције Успења Богородице на западном зиду. У програму живописа припрате издвајају се представе Страшног суда, циклуса Страдања Христовог, и ктиторска композиција монахиње Анастасије у коленопреклоној молитви пред Пресветом Богородицом.
Живопис у Радосављевој припрати и бочним капелама потиче из четврте деценије 13. века, а по стилским одликама близак је фрескама главне цркве. У северној капели налази се, поред композиције Служба архијереја, циклус Светог Николе. У јужној капели су у оквиру ктиторске композиције приказани Стефан Немања, Стефан Првовенчани и његов син краљ Радослав са супругом Аном. На северном зиду су представе тројице српских архијереја: Саве, Арсенија и Саве II, млађег брата краља Радослава. Од преосталих сцена из живота Светог Симеона, посебно се издваја композиција Преноса његових моштију.
Од живописа цркве Светог Николе, насталог после 1230. године, преостали су тек фрагменти. У олтару је сачувана фигура Богородице са два анђела који јој се клањају. Испод ње су фигуре три архијереја из композиције Служба архијереја. Од стојећих фигура најимпресивнији је лик Светог Јована Претече. Улазак у Јерусалим и Мироснице на Христовом гробу на западном зиду једини су преостали делови циклуса Великих празника. Конзерваторским радовима у Никољачи је откривен део живописа са веома занимљивом орнаментиком кругова, розета, медаљона и геометријских мотива уплетених у лозицу.
Северозападно од Богородичине цркве налази се црква посвећена Богородичиним родитељима, Светом Јоакиму и Ани. По свом ктитору, краљу Милутину, названа је „Краљева црква‟. На њеној фасади, испод кровног венца, у камену је уклесан натпис:
Највећу вредност цркве Светих Јоакима и Ане представља њен изванредан живопис, настао око 1314. године. Дело је Милутинових мајстора који су осликали већину његових задужбина, предвођени солунским сликаром Михаилом Астрапом. Фреске су сачуване у великој мери, уједначене су по стилу и естетској вредности и покривају све зидове, укључујући и куполу. Својим ликовним вредностима живопис је сврстао овај, по димензијама скроман храм, међу најдрагоценије српске споменике 14. века. Веома уједначен уметнички ниво читавог ансамбла фресака чини да се ово сликарство по својим тежњама и остварењима уклапа у највеће уметничке домете класицистичког стила ранопалеологовске епохе у византијској културној сфери. Фреске су сачувале аутентични изглед и никада нису пресликаване. У доњој зони насликан је ктитор краљ Милутин са моделом своје задужбине у рукама у пратњи супруге Симониде, заједно са прародитељима – прадедом Светим Симеоном и његовим сином Светим Савом Српским. У наставку су приказани родитељи Пресвете Богородице – Свети Јоаким и Ана и сама Богородица са Христом. Импресивна представа краља Милутина изразито је аутентичан приказ српског владара у старијем животном добу, а изванредни ликови Светог Саве и Светог Симеона седе косе и браде сврставају се међу најзначајније сачуване портрете историјских личности у српском средњовековном сликарству. Изванредан по свему, циклус Богородичиног живота у Краљевој цркви једно је од најуспелијих остварења византијске уметности свог времена.
Хиландарски зограф Георгије Митрофановић, један од најбољих сликара прве половине 17. века, око 1618. године извео је живопис у црквама Доње и Горње Савине испоснице. Пре тога он је у Студеници насликао један Деизисни чин, данас на иконостасу цркве Светог Николе. Живопис Горње Савине испоснице само је фрагментарно сачуван, при чему треба уздвојити фреску Успења Богородице. Зидно сликарство Доње Савине испоснице сврстава се у значајна остварења Георгија Митрофановића. Упркос местимичним оштећењима, лепотом и значајем издвајају се композиције Уласка у Јерусалим и Силаска у ад, као и низ попрсја пророка. Фреске Доње и Горње Савине испоснице поправљао је почетком 19. века познати сликар Алексије Лазовић, аутор икона са иконостаса Доње Савине испоснице.
Ризницу Студенице основао је својим вредним поклонима још српски велики жупан Стефан Немања. Током векова је обогаћивана заслугом многих приложника. Бурни историјски догађаји однели су значајан део најстаријих и највреднијих предмета и докумената, јер је Студеница више пута страдала. Ризница Студенице данас чува богослужбене предмете и дела црквено-уметничке намене од непроцењиве историјске, културне и духовне вредности, настала у периоду од 12. до почетка 20. века. Садржи остварења уметничког златарства, текстила и веза, кивоте за мошти, богослужбене сасуде, иконе, појасеве и пафте, рукописне и штампане књиге у раскошним оковима, као и повеље владара – богато украшене руске грамате и влашке повеље и документа на српском, турском, руском и немачком језику. Најстарији и најзначајни експонат студеничке ризнице је златни прстен српског краља Стефана Првовенчаног из 11. или 12. века, пронађен заједно са његовим моштима, у кивоту Светог Краља, на ланцу, увијен у тканину, где се и чувао до 1955. када је извађен и изложен у ризници. Посебну драгоценост представљају покров за кивот Светог Стефана Првовенчаног с краја 14. века, дар султаније Оливере Деспине, кћери кнеза Лазара и жене султана Бајазита, плаштаница Антонија Ираклијског, изузетно вредан рад византијске примењене уметности из прве четвртине 15. века, и епитрахиљ из 16. века са попрсјима светих у медаљонима, укључујући и Светог Симеона и Саву Српског. Изузетно дело златарства је ставротека – кутија за свете реликвије Часног крста из 1628. године у окову од позлаћеног сребра, украшена плавим и сребрним емајлом и полудрагим камењем. На њој су рељефне представе Христовог Вазнесења, окружене симболима јеванђелиста, док су по ободу сцене лова. Репрезентативна позлаћена кадионица и дуборезбарени крст у позлаћеном окову, по традицији приписивани Светом Сави, а настали су крајем 16. и почетком 18. века. Из 17. века датира више предмета од позлаћеног сребра, попут рипида проигумана Јоакима и петохлебнице која је рад мајстора Ивана из 1636/1637. године. Најрепрезентативнији рад 18. века представља тзв. Темишварски триптих из 1750. године, сликани оковани реликвијар украшен седефом и корњачевином. Фонд ризнице чине и бројни дарови истакнутих појединаца и владара новијег доба. Током последњих археолошких ископавања у Студеници је пронађена ретка рељефна иконица Богородице са Христом из 12. века, израђена од племенитог камена стеатита светлозелене боје.
Прва стална поставка ризнице Манастира Студеница била је припремљена 1955. године и смештена у Радослављевој припрати, док је друга, аутора Мирјане Шакоте, урађена 1986. године у простору посебно уређеном за ту намену, у близини трпезарије Светог Саве. У току је припрема нове сталне изложбене поставке ризнице Манастира Студенице.
Кивот мајстора Антонија, изведен у сложеној техници интарзије 1608. године, изузетан рад и светиња у којој је вековима почивало тело Преподобног Симона – Светог краља Стефана Првовенчаног, изложено је у посебној витрини у главном делу Богородичине цркве, непосредно изнад места где је он првобитно био сахрањен у Студеници преко пута свог оца Стефана Немање – Светог Симеона Мироточивог.
Књижни фонд Манастира Студенице данас чини око 500 старих и ретких књига и 6500 публикација новијег датума. Попис и обраду збирке старих и ретких књига отпочела је пажљивим прегледом и радом током више година Милка Зечевић, заменица управника библиотеке САНУ. Од 2015. године до данас, Манастир Студеница је уз подршку Министарства културе Републике Србије покренуо и као носилац реализовао неколико фаза пројекта Ревизија и стручна обрада фонда Библиотеке манастира Студенице, којим посвећено руководи проф. др Маја Анђелковић. Студеничка библиотека прва је манастирска библиотека прикључена на међународни онлајн библиографски систем COBISS (од 2017. године) и уређена према свим важећим националним и међународним стандардима, чиме су постављене нове границе очувања културне баштине. Сарадници на овим пројектима су библиотекари Универзитетске библиотеке и Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Крагујевцу, Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ у Краљеву, Матице Српске у Новом Саду и Патријаршије Српске у Београду.
Оснивање манастира подразумевало је постојање најнеопходнијих богослужебних књига. Сам Свети Сава у Житију Светог Симеона потврђује да је Студеницу између осталог обдарио и књигама, прописујући у 12. глави Студеничког типика начин старања о њима. Услед честих ратних прилика и похара, фонд студеничких рукописних књига знатно је осиромашио током времена. Уз то, у доба Првог српског устанка највредније рукописне књиге остављене су у манастиру како би их преостали монаси сачували. По предању, у страху да не падну у руке Турцима многи студенички рукописи су спаљени. Научна истраживања потврдила су да је у Студеници некада постојала жива преписивачка делатност. Само из 17. века о томе налазимо потврду у раду писара Аверкија Хиландарца који 1619. године у Горњој испосници преписује «Образник Светог Саве Српског» тј. Типик Манастира Студенице, и писара Диомидија, који преписује Посни Триод 1622. године, наводећи у запису у тој књизи да ју је писао у студеничкој цркви Благовештења, која се налазила с јужне стране студеничког «града» (утврђеног обзиђа) на одстојању «хитца каменом».
Многи од најстаријих студеничких рукописа доспели су сплетом различитих историјских околности у библиотеке широм света – у Санкт Петербургу, Болоњи, Пловдиву, Прагу, Љубљани, Загребу и Београду, а има их и у библиотекама Манастира Хиландара и Ковиља. Од некада драгоцене старе студеничке библиотеке у фонду старе и ретке књиге Манастира данас се чува мали број рукописа. Међу њима се својом лепотом посебно издваја рукописно Четворојеванђеље из прве половине 16. века, украшено великим заставицама и преплетеним иницијалима изведеним бојом и златом. Од изузетног историјског значаја је Синодик Манастира Студенице писан у периоду о 1655. и 1758. године, као и Поменик преминуле студеничке братије из 1815. године. Међу штампаним књига посебно су важни Требник Петра Могиле (1646), Мач духовни Лазара Барановича (1666), као и Тумачење Јеванђеља (друга половина 18. века), књига у којој су пронађени записи и цртежи хаџи Рувима Нешковића, архимандрита манастира Боговађе и једног од вођа Првог српског устанка, који се у рано пролеће 1803. године извесно време (око једног месеца) скривао у Студеници. У књизи Минеј за месец октобар (1787) недавно су откривени записи Светог Мардарија Либертвилског и Свеамеричког епископа о његовом монашењу и ђакоњењу у Студеници 1906. године. Када је реч о украсу штампаних књига, лепотом се издвајају оков за јеванђеље епископа Симеона с краја 16. века (приложен Студеници 1618/1619. године) и оков за Јеванђеље руског цара Александра Првог из 1813. године.
Обавештење: Посете интерактивној сталној поставци у центру за посетиоце у трпезарији Светог Саве обустављене су до даљњег ради поштовања прописаних епидемиолошких мера за сузбијање пандемије Ковид-19 вируса.
У центру за посетиоце Манастира Студенице смештеном у трпезарији Светог Саве налази се интерактивна стална поставка, једна од првих те врсте код нас. Реализована је у оквиру пионирског пројекта покренутог 2018. године у сарадњи са креативном агенцијом LiveViewStudio, чији је циљ представљање уметничког, културног и духовног наслеђа Манастира Студенице путем нових медија, проширене стварности и посебне интерактивне монографије. Помоћу нових медија и технологије створена је образовно-информациона платформа која на занимљив и иновативан начин представља знаменитости и културно-историјско наслеђе комплекса Манастира Студенице. Аутор концепта и поставке је Марко Тодоровић.
На улазима у манастирски комплекс постављене су интерактивне инфо табеле са основним информацијама и упутством за употребу апликација. На столовима у трпезарији Светог Саве посетиоци могу, аудио-визуелним путем, стећи сазнања кроз приче о настанку, архитектури и уметности Манастира Студенице. Апстрактни пејзажи са сунцем, аутора Луке Дедића, коначно значење добијају употребом апликације и појавом светих личности из Лозе Немањића у проширеној стварности. Јединствени доживљај пружа могућност да се Студеница доживи употребом наочара за виртуелну стварност, које посетиоцима омогућавају доживљај уздизања, односно вертикалног VR 360 пењања унутар и изнад Богородичине цркве, уз видео снимак направљен помоћу дрона са 360 видео камером. 3D модели, фотографије, анимације и кратки филмови представљени су и у оквиру интерактивног каталога Дигитална_Студеница. Садржај у проширеној стварности је могуће открити употребом услужних таблета у визиторском центру или инсталирањем апликације Holograd са App Store и Google Play.
Они који поседују интерактивну монографију „Дигитална Студеница“ након инсталирања апликације Holograd такође могу приступити свим интерактивним садржајима на местима означеним у књизи. Ова публикација доступна је на српском језику, а преведена је и на седам страних језика: руски, енглески, француски, италијански, немачки, кинески и јапански.
Напомена: Након инсталирања апликације Holograd, сачекајте да се апликација покрене, а затим у менију одаберите „Studenica“. Уласком на страницу „Дигитална Студеница“ кликом на „Подешавања“ у горњем десном углу одаберите један од доступних језика: српски, енглески или руски; затим кликните на плави круг означен са АR / VR у дну странице. У зависности од тога да ли сте у центру за посетиоце или желите да гледате интерактивне делове књиге Дигитална Студеница, кликните на „Поставка“ или „Каталог“.
Споменик културе од изузетног значаја под заштитом Унеска
Манастир Студеница се налази на територији општине Краљево, Република Србија.
Проглашен је за споменик културе 1947. године, а као споменик од изузетног значаја категорисан је 1979. године.
Уписан је у Унескову Листу светске културне баштине и природне баштине 1986. године. http://whc.unesco.org/en/list/389
Манастир Студеница налази се у оквиру резервата биосфере „Голија-Студеница“, који је од 2001. године стављен под заштиту UNESCO-а на основу природних вредности Парка природе „Голија“ и културног наслеђа Манастира Студеница. http://www.unesco.org/new/en/natural-sciences/environment/ecological-sciences/biosphere-reserves/europe-north-america/serbia/golija-studenica/
Због изузетних културних вредности, Манастир Студеница је споменик културе на којем се непрекидно изводе заштитни радови.
https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=90804
Света Литургија
Banca Intesa 160-420221-25
Манастир Студеница, Брезова 10б 36343 Краљево
Инструкције за уплате из иностранства преузми
19:33
Banca Intesa
160-420221-25
Studenica Monastery,
Brezova 10b
36343 Kraljevo
Instructions for payments from abroad
download
Посете су дозвољене у времену од 8 до 17 часова. Молимо Вас да најавите групне посете на телефон +381 64 646 7492 или путем е-адресе: konakstudenica@gmail.com.
За могућност одседања у Конаку за госте Манастира Студенице обратите се на број телефона +381 64 646 7492 или путем е-адресе: konakstudenica@gmail.com